Milovan Glišić je rođen 6. januara 1847, u selu Gradac pored Valjeva od oca Đorđa i majke Jevrosime. U njegovom selu nije bilo škole, ali su ga roditelji podučavali, i naučili da piše. Ovako pripremljen, Milovan Glišić je u Valjevu odmah primljen u drugi razred osnovne škole. Kad je 1864. upisao Beogradsku nižu „terazijsku“ gimnaziju, već je imao sedamnaest godina. Zbog nemaštine je sam morao da se snalazi, a materijalni položaj se samo pogoršao kad mu je 1865. godine umro otac. Potom je započeo da uči tehniku na Velikoj školi, no posle dve godine ostavlja tehniku i uči filozofiju na istoj školi. Kad je prekinuo školovanje, postavljen je za korektora Državne štamparije. Glišić je radio razne poslove, koje je mogao da nađe.
Iako mu je ovo oduzimalo puno vremena, ipak je bio dobar đak. Pokazivao je interesovanje ne samo za školske predmete; puno je čitao i učio je ruski, francuski i nemački. Bio je u dva maha urednik zvaničnih „Srpskih novina“, dugo vreme dramaturg Narodnog pozorišta i krajem života pomoćnik upravnika Narodne biblioteke.
Iako mu je ovo oduzimalo puno vremena, ipak je bio dobar đak. Pokazivao je interesovanje ne samo za školske predmete; puno je čitao i učio je ruski, francuski i nemački. Bio je u dva maha urednik zvaničnih „Srpskih novina“, dugo vreme dramaturg Narodnog pozorišta i krajem života pomoćnik upravnika Narodne biblioteke.
Bio je oženjen jednom od pet ćerki bogatog beogradskog trgovca Nikole Stefanovića, od ostalih jedna je bila udata zaJovana Avakumovića, druga za generala Mostića, treća Leposava za Dimitrija Novakovića, a četvrta u Egipat.[1] Brak je razveden, posle toga je živeo u sobi hotela „Nacional“ ispod Kalemegdana. Njegova sestra Stanka Glišić je bila profesor i prevodilac sa francuskog i ruskog, napisala je „Moje uspomene“ 1933. godine (COBISS).
Glišić je svoj književni rad započeo prevodima u satiričnim listovima, a potom prešao na originalnu pripovetku. Njegov originalni rad obuhvata dva pozorišna komada, „Dva cvancika“ i „Podvala“, i dve zbirke pripovedaka. U zbirkama su, pored ostalih, njegove popularne humoristične i satirične priče: „Glava šećera", „Roga", „Ni oko šta“, „Šilo za ognjilo“, „Šetnja posle smrti“, „Zloslutni broj“, „Redak zver"; gatka „Posle devedeset godina“ i lirska skica „Prva brazda". Glišić je najviše radio na prevođenju iz ruske i francuske književnosti i osamdesetih godina bio je glavni i najbolji prevodilac sa ruskog i francuskog. Savestan i talentovan prevodilac, a uz to odličan znalac narodnog jezika, on je najviše Mrtve duše“ i „Taras Buljba“ od Gogolja, „Krajcerova sonata“ i „Rat i mir“ od Tolstoja, „Oblomov“ odGončarova, uz ostale od Ostrovskog i Dančenka. Sa francuskog je prevodio Balzaka („Šagrinska koža“), Merimea(„Kolomba"), Žila Verna i druge. Za pozorište je preveo preko trideset komada iz ruske, francuske i nemačke književnosti.
Po njegovoj pripoveci „Posle devedest godina“ snimljen je film Leptirica 1973. godine, a Sava Savanović je jedan od najpoznatijih vampira.
